Kako ste?

Zvoni  telefon. Nepoznat broj, ali se ipak javljam. Neka žena iz neke organizacije… “Dobar dan, zovem iz organizacije ###. Kako ste?” Rekoh: “Dobro sam. Izvolite?”, trudim se da tako odgovorim na ovo pitanje, a u sebi mislim: “Baš si našla šta ceš da me pitaš”. Sigurno joj neću prosuti sve što me muči. Posle razgovora nastavljam da razmišljam o ovom “zdravo za gotovo” pitanju. Kako smo? Da li se ponekad dovoljno duboko zapitamo kako smo zaista? Da li smo dovoljno hrabri da zaronimo do tog često dobro skrivenog mesta? Ili samo nastavljamo da se vucaramo u masi, po već dobro poznatoj šemi života. Eto, ja se često ne osećam dobro,  često se samo zavaravam. Kako bi inače našli snage za svakodnevno čaprkanje? Kako bi legli u krevet i zaspali sa tom gomilom nezadovoljstva? A tek narednog jutra probudili? Ali, da li nam jedino ostaje da kukumavčimo I tražimo uzroke i krivce van sebe? Ne, ni ignorisanjem problema sigurno nećemo ništa rešiti. Zaronimo duboko u sebe, otpetljajmo te zamršene čvorove. Nije lako. Osećaj da ćemo se udaviti nekada će se činiti nepodnošljivim. Ali osećaj koji nas sigurno čeka posle, vredan je toga. Osećaj kada se otpetljamo, izronimo I duboko udahnemo vazduh. Zahvalimo se na svemu što već imamo, a imamo, uvek imamo barem nešto. Zasucimo rukave, počnimo da se šutiramo u zadnjicu i učinimo sve da  isplivamo sa  tog mesta na kom nam nije dobro. To svako od nas može i zaslužuje.

 

(slika preuzeta sa iterneta)