Dobili ste otkaz? Bez brige

Da li se ikome desilo da mu otkaz bez obzira na tesku finansijsku situaciju bude drazi od tog istog posla i plate? -Verujem da jeste.
To je onaj otkaz sekund pre nego sto dolazi do tacke pucanja u vama i trenutka u kom ste spremni da ga i sami date vasem cenjenom sefu. Onaj otkaz kada ostajete na ulici, bez prebijene pare, a opet neizmerno srecni jer vise nikada u zivotu necete gledati odredjene ljude. Kada cim zakoracite vani pozelite da ih vise ni na ulici ne sretnete jer cete mozda biti u dilemi dal da ih otpozdravite sa jednim ''eee zdravo''. Udisete taj svez vazduh svesni finansijskih posledica u narednom periodu ali vama je i ta besparica sladja od radnog mesta u firmi u kojoj radi sve sam go ku*ac i neobrazovana st*ka zeljna laznih priznanja.
E sad, da zivimo u nekoj boljoj drzavi, za vas kao jednu mladu i fakultetski obrazovanu osobu napustanje starog i pronalazenje novog posla ne bi trebao da predstavlja veliki problem. Ali posto zivimo u drzavi gde je pronalazenje pravog posla ravno dobijanju u igrama na srecu preostaje vam da zagrebete listic ili da se uclanite u stranku. ;)

Pustolovina ''Pakleni vozač''

Hladno jutro u Beogradu, mraz stego, a nas dve stojimo na stanici i čekamo neki prevoz za Pančevo.

Inače godinama u nazad ste kod Pančevačkog mosta mogli da slušate taksiste koji se deru ''Pančevo, Pančevo, Pančevo'' i spopadaju ljude. Medjutim tog jutra ko za baksuz ni jednog jedinog taksiste da viče. 

Neupućene u red vožnje autobusa stojimo i čekamo da se nešto desi. Kad u jednom trenutku zaustavlja se kombi u koji ulaze 2 migranta. 

Mi pritrčavamo i pitamo ''Da li ste vi taksi za Pančevo?'' 

Čovek za volanom kreće da se dere ''Ajde brže ulazite, idem za Pančevo.''

Smeštamo se obe na prednje sedište kod vozača, on na nas baca neke torbe, kese, laptop, zatvaram vrata i on daje gas ko lud.

Okrećem se iza, gledam ona dva migranta i nešto mi nije jasno. 

Pitam ''Izvinite koliko je vožnja do Pančeva?''

Vozač odgovara ''Kakvo bre Pančevo, ja idem za Vršac, nisam ja taksi devojko.''

Dok se on nesto dere i juri preko Pančevackog mosta ja u sebi pokušavam da ne paničim, pitam se šta uradismo i gde ćemo završiti, kakva je ovo banda, hoće li prodati naše organe ili će nas poslati u belo roblje. Pogledam lice ove moje i vidim da je prebledela.

Zvoni mu telefon i on se dere u slušalicu o nekom motokultivatoru, motoru, probi, elektrodama, lancima, vuči, transportu, šta sve nije izgovorio u tom momentu. 

U sledecem trenutku prekida vezu i započinje konverzaciju sa nama. Iz toga kapiramo da čovek ide za Vršac i da će da nas ostavi negde na sred auto puta ka Pančevu. Pokušavam da u razgovoru saznam ko je on, šta je, čime se bavi i gde se uputio, sve vreme pokušavajući da odbacim ideje o belom roblju i prodaji organa. Ova dvojica iza mumlaju nesto na engleskom, turskom, arapskom, nemam pojma na kom jeziku govore, ništa ih ne razumem, ne čujem ih dobro, okrećem se, gledam, mislim se na koju foru su oni ušli sa nama u ovo vozilo, tj. na koju jebenu foru smo mi uskočile u ovaj zastrašujući kombi sa ovim ludacima?????

Sve u svemu, nervoza raste, vozač psuje zbog guzve i daje gaščinu u svakoj mogućoj prilici kada pretiče druga vozila, zove nekog čoveka iz Bora, opet se dere u slušalicu, ja se držim za ručku na vratima i molim Boga da stignemo negde čitave. Prolazimo skretanje za Pančevo i nastavljamo pravo. 

Kapiram da se krećemo u pogrešnom smeru i pitam ga da nas ostavi negde, a on me u tom trenutku pita ''Da li znaš neki dobar Riblji restoran u Pančevu?''

Ja ga bledo gledam, mislim se kakav crni restoran čoveče, pusti me da izadjem odavde.

On postavlja pitanje ''Pa cekaj, vas dve niste iz Pančeva?''

''Ne nismo, nikad nismo bile tamo.''

''Pa gde onda da vas ostavim jebote?''

''Otkud znam, ja jebeno ne znam gde se nalazimo osim da smo na auto putu i da jurimo 200 na sat ka Vršcu, a mi čak ni ne znamo gde je Vršac i nećemo da idemo u Vršac!''

On koči na sred puta, oko nas ogromni šleperi, automibili i on viče ''Ajde brže iskačite ovde, evo tu smo kod Pančeva!!!'' 

Ja unezvereno gledam, samo put i livade oko nas, kamioni sviraju, ja se instiktivno hvatam za bravu i otvaram vrata. Ova moja viče ''Zar ovde da izadjemo, na sred puta???''

''Ma da bre, samo iskačite vec jednom''

Ja izlazim prva, ona za mnom, pretrčavamo ulicu i u tom trenutku dobijamo napad smeha. Umiremo od smeha, hvatamo se za stomak i shvatamo da smo se upravo spasile ludaka i da smo potpuno čitave :D da smo neviđene srećnice što smo žive pa makar i u sred nedođije.

Hodamo tako i pokušavamo da shvatimo gde smo. Ulazimo u neku burekdžinicu u kokoj je smrdelo kao da peku neke traktorske gume a ne burek i tu dobijamo informaciju da smo negde blizu Pančeva i detaljnu mapu kako da dodjemo do centra. Ostalo je istorija :D

 (Slika preuzeta sa interneta, ali veoma poučna :D)

Masovna pojava ''KUMARA''

Zasto mi se nesto zgadi kada procitam rec ''Kumara''? Sta ona oznacava? Kako god, zvuci grozno. I ne znam zasto mi je tako odbojna. Pokusajte da ponovite tu rec u sebi nekoliko puta i shvaticete o cemu pricam.
Obratite paznju koliko je pojava zvana ''Kumara'' rasprostranjena na drustvenim mrezama u komentarima fotografija, statusa, u opisu istih. Da ne zalazimo u to da je ''Kumara'' zenskog roda i da bi recimo u muskom rodu mogla da zvuci ''Kumar''??? :D Ali ipak ne, u prakticnoj primeni koristi se za oba pola, bilo za kumu ili kuma.
Prva asocijacija na pomenutu rec mi je uvek neka fotografija iz neke urbane kafane, na kojoj pozira par momaka ili devojaka, a u opisu slike stoji npr. ''Kumare u provodu do zore''. Evo i dok ovo pisem stomak mi se nekako zgrci. I kako kaze ona nasa pesma, izreka ili kako god ''Bog na nebu, Kumara na zemlji'' :D Samo nek je ne veselje :D

Za polomljenim jajima ne treba plakati

E sad, zašto je mleko zamenjeno jajima. Pa vrlo jednostavno - mleko se lakše čisti od jaja. Kad napravite neku glupost, pored nervoze koja se instant stvori, kada krenete da „spasite šta se spasti da“, naravno da može da se napravi  usput još neka glupost. Isto kao kad padnu jaja. Vi krenete da ih skupljate, a ono se razliva na sve strane, ljigavština se ne da ukrotiti. U tim situacijama je važno da stanete na sekund i iole pribrani racionalno napravite plan za „saniranje štete“. Jaja razbijena, pa razbijena. A vi sledeći put budite pažljiviji, jer pored toga što su jaja skupa, jako ih je zeznuto očistiti.

Kako ste?

Zvoni  telefon. Nepoznat broj, ali se ipak javljam. Neka žena iz neke organizacije… “Dobar dan, zovem iz organizacije ###. Kako ste?” Rekoh: “Dobro sam. Izvolite?”, trudim se da tako odgovorim na ovo pitanje, a u sebi mislim: “Baš si našla šta ceš da me pitaš”. Sigurno joj neću prosuti sve što me muči. Posle razgovora nastavljam da razmišljam o ovom “zdravo za gotovo” pitanju. Kako smo? Da li se ponekad dovoljno duboko zapitamo kako smo zaista? Da li smo dovoljno hrabri da zaronimo do tog često dobro skrivenog mesta? Ili samo nastavljamo da se vucaramo u masi, po već dobro poznatoj šemi života. Eto, ja se često ne osećam dobro,  često se samo zavaravam. Kako bi inače našli snage za svakodnevno čaprkanje? Kako bi legli u krevet i zaspali sa tom gomilom nezadovoljstva? A tek narednog jutra probudili? Ali, da li nam jedino ostaje da kukumavčimo I tražimo uzroke i krivce van sebe? Ne, ni ignorisanjem problema sigurno nećemo ništa rešiti. Zaronimo duboko u sebe, otpetljajmo te zamršene čvorove. Nije lako. Osećaj da ćemo se udaviti nekada će se činiti nepodnošljivim. Ali osećaj koji nas sigurno čeka posle, vredan je toga. Osećaj kada se otpetljamo, izronimo I duboko udahnemo vazduh. Zahvalimo se na svemu što već imamo, a imamo, uvek imamo barem nešto. Zasucimo rukave, počnimo da se šutiramo u zadnjicu i učinimo sve da  isplivamo sa  tog mesta na kom nam nije dobro. To svako od nas može i zaslužuje.

 

(slika preuzeta sa iterneta)

Kako obici Makedoniju za svega 15-ak evara?

Besplatna putovanja

Sve pocinje kada na internetu pronadjete omladinsku razmenu u kojoj zelite da ucestvujete. Naime i mi smo tako istrazivale i uvidele da se traze ucesnici za projekat i razmenu koja se odvija u Makedoniji. Na prvi pogled Makedonija i ne zvuci kao primamljiva destinacija koju bi posetili ali sto je dzabe i bogu je drago kaze moja drugarica.
 E sad, treba zaci i u pricu da smo ona i ja velike svetske dzipsi (u pozitivnom kontekstu) :) Naime volimo sve sto je besplatno i takve smo stekare da je to nevidjeno. Zato sama cinjanica da organizatori pokrivaju troskove puta, smestaja i hrane nas je odusevila. Ne postoji stvar koju necemo naci jeftinije, na akcijama, snizenjima i imamo takve kreativne ideje kako ustedeti da je to ponekad scary. Crpimo nemilosrdno sve moguce resusre koji nam se nude (besplatno) :D 
Da se vratim na nase putesestvie u Makedoniju. Spakujemo se mi tako i bez puno para krenemo na put ne nadajuci se sta ce nas tamo docekati :D 
Dan prvi, smisljamo da ujutru rano stignemo u Skoplje i iskoristimo citav dan u obilasku jer tek uvece treba da krenemo za cuvenu Popovu Sapku, stizemo kao po planu u cik zore i posto smo stekare sa sve koferima krecemo u obilazak (jer nam je jelte 20e za cuvanje kofera na stanici bilo preskupo). Necu reci da nam je taj dan preselo vukljanje kofera kroz grad, jer jos nismo naucile da se prakticno spakujemo u jedan ranac. Zanemaricemo cunjenicu da su nam se ruke otegle i napravili zuljevi, da smo isparile na Suncu, usmrdele i izgladnele, prava sitnica :D Takodje cemo zanemariti i to da nam se grad nije dopao, izgleda kao skup svetova na jednom mestu i ne odise nikakvim identitetom, kao da ste pali sa marsa i ne znate gde ste. Potrosivsi svega po 3-4 evra za ceo dan osecale smo se zadovoljno. U vecernjim satima se dovlacimo, ali bukvalno dovlacimo na stanicu i hvatamo autobus za Tetovo. Na jedvite jade dobijamo organizatora na telefon koji nam organizuje taksi do Popove Sapke. Smestamo se u hotel, razbacujemo stvari po sobi, a posto smo ne znam na koju foru dobile ogromnu sobu sa 6 kreveta, bez skrupula zauzimamo sve krevete i uzivamo (ne pitajte kako smo to izvele, ali moram priznati da sam vecinu kraveta zauzela ja sa stvarima, spavala sam na ogromnom francuskom, a na jednom sam tako blejala sa sve garderobom preko dana, crpim resurse).
Dan drugi, shvatamo da se nalazimo u jebenoj nedodjiji i da oko nas nema zive duse, jedini gosti u hotelu smo mi sa jos 15 drugih ucesnika projekta. Zamisljamo kako smo se zeznule i da cemo se smoriti uzasno, medjutim tesimo se dobrom starom sto je dzabe i bogu je drago. Drugarica vadi kuvalo za kafu (jelte zasto placati hotelsku kafu kad mozete napraviti sopstvenu u sobi I isprosipati sav seces I kafu okolo I praviti haos), ja vadim 200g kafe iz kofera I shvatam da nam fali secer, silazim do restorana, zamajavam konobara kako je sladak I dok se on smeska ja uzimam kutiju sa secerom I trkom se vracam u sobu dok mi se kafa nije ohladila. Uzivamo u kafici dok nas ne protera u WC, onda vicemo da ona koja je unutra brze izlazi napolje. Sve u svemu, jutarnja kafica je bitna I zbog redovne probave. Dan provodimo zezajuci se sa drugim ucesnicima i uzivajuci u prirodi. Vec na prvom dorucku shvatamo da je hotelska hrana fenomenalna i da cemo uzivati, tako je i bilo, makedonci su zaista pravi domacini i ostatak dana hrana je bila odlicna.

Dan treci, shvatam da ova prelepa Planina ima sta da ponudi i u ranim jutarnjim casovima (6h) krecemo u ekspediciju zanemarujuci to sto po planu za taj dan imamo da se druzimo sa drugim ucesnicima projekta, zbog cega smo se prvobiitno i okupili. Malo je reci da je pentranje u to doba dana na sam vrh bilo zaista izazov. Svez vazduh mi sece pluca, sa svakim udahom mislim da su mi se krajnici upalili, vetar mi probija mozak, sunce mi pece oci, a strmina predamnom me testira ali ja snaznom voljom nastavljam da grabim ka vrhu. Konacno nakon visesatnog penjanja osvajam vrh i posedujem Popovu Sapku na dlanu, derem se, vicem, vetar me lomi, ali osecam se divno. Nakon povratka u hotel resavam da iskuliram sve aktivnosti predvidjene za dalje druzenje i slusanje predavanja vec se prepustam prirodi i magicnom suncu Popove Sapke :D

 Dan cetvrti, organizatori nas vode u obilazak Skoplja. :D Radujemo se ponovnom obilasku Skoplja ovoga puta bez nocne more zvanog kofer. Tragamo za popustima i jeftinm stvarima ali nam nesto ne polazi za rukom, sarmiramo makedonce ali oni ne spustaju cene. Napokon, jos jedna besplatna stvar, poseta istorijskom muzeju Makedonije, odlicna stvar, preporucujem svima koji budu u Skolju da ga obidju (jbg moracete da platite ulaznicu :P). Da spomenem da smo tu potrosile mozda nekih evro-dva za magnete samo.Sledece iznenadjenje, obilazimo kanjon Matka I pecinu. Ispunjen ceo dan, obilazak pola Makedonije I sve to placa neko drugi, vi samo izvoljevate.
Dan peti, nastavljamo pohod na planinu I ovoga puta ide vecina grupe. Po povratku koristim privilegije sunca I na terasi hotela uzivam o trosku Evrope :D divota. Stizem cak I da odradim svoje vezbe, istezanje, ma ceo trening I to u prirodi okruzena konjima, kravama I po nekim psom koji mi se vrzma tu I tamo. Drugarica ipak odlucuje da malo proprati desavanja oko projekta i streberski ostaje na svakoj od radionica :P
Dan sesti, odlazim u obliznju prodavnicu (jednu jedinu na celoj planini), tamo uzimam poslednju kutiju caja I sa nje pokusavam da otresem debeo sloj prasine ali mi ne polazi za rukom, zanemarujem to I osvrcem se po radnji, a ono na svakoj polici po jedan proizvod, shvatam da sve I da hocu da kupim jos nesto, nemam sta. Vracam se u hotelsku sobu, dajem drugarici caj ona brise onu prasinu I stavilja vodu u nase kuvalo da provri. Spustamo kesicu u vodu I shvatamo da se nista ne desava, iz kesice izlazi bledo crvena boja tek toliko da se boja razlikuje od obicne vode. Uzimam kutiju trazim rok trajanja, I pogodite, isteko jos pre otprilike dve godine :D Nekako se nismo zacudile, dodajemo jos jednu kesicu u onu solju I uzivamo u obojenoj vodi praveci se da je caj :D  Uvece opet o trosku drugih odlazimo u obliznji pab koji je otvoren samo zbog nas ahahahha zar to nije sjajno. Svi se ponapijase, povatase, samo se ja skandalizovah I pokupih se u hotel.
Dan sedmi, mrtve umorne se trpamo u autobus za Beograd slaveci Evropu I omladinske razmene (by the way, nikad, ali nikad ne putujte Nis-expresom, nocna mora) Sa sobom nosimo pozitivne utiske i puno sklopljenih prijateljstava sa ljudima sirom sveta :D

 

Blog dobrodošlice. :D

Ok, ovde bi trebalo da najavimo i predstavljamo nešto do sad neviđeno, nešto što će Vas “oboriti s nogu”. Mi se nadamo da će tako i biti! :D Iskreno, krećemo iz zabave, zezanja, u želji da ćete ovde pročitati nešto korisno ili barem zabavno. Nemamo ideju šta i kako, ali jedino što je sigurno je da će blogovi biti odraz naših ličnosti i interesovanja, tako da, očekujte svašta. Ako Vam se tekstovi budu činili malo čudnim, to je zato što ga takve osobe i pišu; dve osobe, dva ekstrema. Pa, srećno nam bilo, a i Vama s nama :D

                                                                                                Vaš Andrak duo. :) 

(preuzeto sa interneta)